Друга страна приче
Нерођеном
Сине...
Када бих могао само,
некако да ти јавим за овај свијет...
Да дођеш што прије...
Док се млатарајући ручицама
бориш за ваздух,
да те понесем на облаку на неко поље,
на високу планину...
Одатле да видиш,
колико би овај мали свијет био велик...
Сине...
Када бих могао само,
да ти покажем да ће твоја крв немирна,
бити као ријеке,
које пролазе кроз земљу и носе у себи живот...
Одмах бих те научио да волиш...
Сваки цвијет, небо, птицу...
Да волиш живот...
А када ме, сине, погледаш окицима,
у мени видјећеш скоро нестварну љубав...
Чувану толико времена...
Нападану, гажену...
Ипак, свету...
Чувану, док ти не дођеш, сине...
Шест питања
Склопљене руке
Најтишим шапатом дозивам небо...
Беспомоћан...
Сам...
Понизан...
Звао бих пријатеље, али их немам...
Клео бих непријатеље, али их немам...
Сам живим свој гријех...
Сам плаћам цијену себе...
Руке склапам пред очима и тражим себе назад...
Молим да ми врати душу...
Нисам је продао...
Изгубио сам је...
Желим да наслоним главу у нечије крило,
и безбрижно утонем у сан...
Желим да сањам...да сањарим...
Молим да нестане сав бол који носим...
Да ми неко скине јад са мјеста, гдје сам некада имао срце...Молим за загрљај...
Молим за сузе...
Не желим више да доносим бол...
Желим слободу од своје улоге...
Дрхтавим рукама, без имало снаге,
молим да тужном пајацу скине шминку и нацрта осмијех...
Беспомоћан...
Сам...
Понизан...
Молим...
Један свијет
Дошао сам међу људе
Данас сам умро...
Данас сам, по ко зна који пут, умро...
Питања...
Шта је са нама, који болом славимо љубав?
Шта је са нама, који гледамо у очи онима који не смију пригрлити љубав и платити цијену за то?
Не говорите, бар не ви
Апокалипса - без промјена...
К р и в а с л и к а
Хладна су јутра на ред дошла,
уснуле, себе ћуте тајне свете,
још једна година је прошла,
устајем и лажем: ''Волим те свијете!''
Иза мене снови далеко у даљини,
без боје и лица, са мало туге и сјете.
Тражећи тебе у својој близини,
устајем и лажем: ''Волим те свијете!''
На путу испред мене, и јуче и сада,
сапутници моји, људи судбине клете,
у џепу нам само понос и нада,
застајем и лажем: ''Волим те свијете!''
Некада крадом сакријем очи,
као неко стидљиво дијете.
Зар живот се деси у једној ноћи?
Устајем и лажем: ''Волим те свијете!''
Пролазност свака, као и ова,
сви будући дани горко пријете,
одавно постах књига без слова,
устајем и лажем: ''Волим те свијете!''