Среда, Јануар 09, 2008
Данас сам умро...
Данас сам, по ко зна који пут, умро...
У очима ми се угаси искра...
Плам мог духа нестаде са јутром...
Удавих се у набујалој стихији лажних манира и потонух на дно, гдје муљ прождире све...
И није болило...
Нисам осјетио ни тугу...
Само притисак празнине...
Тоне и тоне терета у мени...
А онда ту празнину испунише лица неких, познатих ми људи...
И као зли дуси, халапљиво почеше да гризу, ждеру празнину...
Махнито тумарајући по утроби, не налазећи ништа, дођоше до срца...
На трен ми искра засија и онда нестаде...
Узеше и срце...
Ako si danas umro,a ti se sutra rodi,kazu andjeli se radjaju sa Suncem....ljubim :**
ijao, ijao...shto je mni zhao shto nisam videla ovaj blog ranije..tj. isam obratila pazhnju..
eto na gubitku sam priznajem..
sad sam ischitala nekoliko tekstova...sutra cu ostatak...
jako lepo pishesh..
@ovaj post
nishta ne boli kao praznina.
nishta nije glasnije od cutanja.
nishta nije jasnije od neizgovorenih rechi.....
zhivot. i nishta drugo.
"Čovjek misli da mnoge stvari ne može da izdrži,
ali tek kada mu se dogode,
shvati koliko je jak..."
Ima gorih stvari od toga,
i ti to znaš...
Mozda bi pomoglo kada bi se zapitao zbog čega je ta laž...
toliko...
:)
Srce, ti si umro,
a ja sam dobila boginje :(
Znam kako ti je! Samos e utopli, prijece ti samoca...
:)
xx zeljka
p.s. ne pitaj me koji je smisao swega owoga - ja sam se izgleda o5 zaljubila :)
Тужна, млада дамо...анђели се рађају са Сунцем али ја нисам анђео... Ја сам празнина обавијена месом...
Алапачо, хвала на комплименту али не замјери ако кажем да ниси много пропустила што раније ниси читала моје ријечи... Свеједно ћеш их сутра заборавити... Бол је тешка али је понекада још теже када ни бол не осјећаш...
Принцезо, даго ми је да си се заљубила... Само ако си сретна...
Звјездице, а шта ако се и запитам а не пронађем одговор...да ли онда треба на ломачу са мном?
@haniballektor:jesi,ti si andjeo,u praznini obavijenoj meson nema ovoliko toplih reci....U praznini obavijenom mesom ne kuca ovaklo veliko srce....Andjele....Rodi se ponovo...Neka te nadahne zora i toplina Sunca...Ne smrt....
Ех ти, сјетна дјевојчице... Понекада, иако то и не претпостављаш, читајући твоје ријечи негдје у овом простору, схватим да постоје особе које су то Сунце али...
Ја нисам анђео...
Мисија анђела је да усрећује људе, а ја око себе расипам и доносим само тугу...носећи је на себи као одору, заувјек обучен у њу...
Не гриј се мојим ријечима, јер ти си та која има топлину...ја не...
Ali,mene greju tvoje reci...Meni su tvoje reci lepe...Tople....Patnja je andjeosko osecanje....Ljudi koji u sebi nemaju toplotu,ne mogu se ni "otopiti" i patiti...Nasmej se jednom,samo za mene,napisi pesmu o sreci i ugrejaces se...Ja jos nemam toplotu...Toplota se stice vremenom....:**
P.S.A odelo se skida....Tuga prolazi...Seta se odbacuje...Nista nije nemoguce i nista nije toliko tuzno....Ljudi ne umiru kad prestanu da disu,nego kad se ugasi ljubav...Tako sam cula...A ti imas ljubavi na pretek...Veruj mi...
Опрости ми, млада дамо, али ја не знам више да се смијем...
Знам само да изведем,намјештени грч усана, који ми остаде као успомена...
У праву си да људи умиру када умре љубав...
Мени су прождрали срце и љубав више не осјећам, а то не може да се научи...
ne znam šta me više dirnulo, pesma ili dijalog izmedju tebe i tužne.
a srce može izrasti ponovo, ima čarobna zemlja u kojoj se to dogadja.
Prijatno!
Онда, домаћице, можда ме неко усмјери и одведе да пронађем пут до те чаробне земље...
Ако ништа, фино је знати да бар постоји...
Хвала...