Уторак, Јануар 15, 2008
Дошао сам међу људе
Збогом остајте маштања жива,
сви моји донедавни снови,
одричем се лажних крила,
корачам у живот нови.
Расула се нада као прах,
нестадоше идеали,
од живота, нестаде ми страх,не бојим се, јер је сада тако мали.
Дуго тај живот гледах другим очима,
искривљену створих себи слику,
све своје давао сам ноћима
и једном измишљеном, њеном лику.
Истина некад, много тога квари,
не може се сакрити од тог,
ипак, не постоје свете ствари,
до сам Господ Бог.
Добри су људи ал' просте душе,
на крају, ипак, признају себи сами,
сјећања на њу још увијек ме гуше,
она је заувијек свјетло у мојој тами.
Dobro je da još uvijek imaš to "svjetlo u tami"...
Zamisli da nemaš ni to...
Gdje bi onda bio...
A sa druge strane, dok se ne "riješiš" nje...i sjećanja na nju, nećeš moći krenuti dalje...
...uz neko drugo "svjetlo"...
i sad kazi da nisi andjeo?ili si bar bio....vidis da ima ljubavi,ima osmeha...osmeh je ponekad zaista samo grc,ali kazu da se vremenom naviknes pa postane stvaran...ja ne znam kako je to jer i dalje imam razloga da se smejem....mada znam kako je to kad ne mozes da zadrzis taj grc...onda otplaci sve sto treba,i ponovo se nasmej...molim te...
Тужна, овај текст је настао у вријеме када сам још имао снаге и воље у себи и када осмијех није био грч...
Нисам анђео, јер ме гледају супротно од тога...шта год урадио, а гдје сам ја, ту људи нису баш срећни...
Сада ће Звјездица рећи да сам крив сам за то...
Вјероватно је у праву...
Иначе, Звјездице, сада немам ни то свјетло...када смо већ код тога...
Хвала на ријечима, младе даме, јер их само ви овдје остављате често...
ostavljam cesto ovde komenatre jer sam mnogo uporna,posebno kad vidim da je neko tuzniji od mene(a to se ne sme:))
mooolim te ucini mi,nasmej se samo jednom,da vidis kako je lep osecaj...rastuzujes me...
Обећавам да ћу ти упутити осмијех, првом приликом када будем имао довољно осјећања, да не буде лажан...
Поздравчић, млада дамо...