Понедељак, Фебруар 11, 2008
Нерођеном
Сине...
Када бих могао само,
некако да ти јавим за овај свијет...
Да дођеш што прије...
Док се млатарајући ручицама
бориш за ваздух,
да те понесем на облаку на неко поље,
на високу планину...
Одатле да видиш,
колико би овај мали свијет био велик...
Сине...
Када бих могао само,
да ти покажем да ће твоја крв немирна,
бити као ријеке,
које пролазе кроз земљу и носе у себи живот...
Одмах бих те научио да волиш...
Сваки цвијет, небо, птицу...
Да волиш живот...
А када ме, сине, погледаш окицима,
у мени видјећеш скоро нестварну љубав...
Чувану толико времена...
Нападану, гажену...
Ипак, свету...
Чувану, док ти не дођеш, сине...
NIti jedan komentar ne moze da bude dostojan ove plime ljubavi...
samo cuvaj to osecanje...zavidim tom sinu...a mozda bude i cerka?:)
Сјенко, мој наклон...
Тужна...волио бих да прво буде син, а касније и 5 кћерки није много... :)
samo da odćutim...
Prijatno!
Хвала, добри људи...