Петак, Новембар 30, 2007
Неиспричана прича
Некада сам све лијепо звао именом твојим...
Сада само обриси и сјенке крадом долазе на моје усне. Промашена стварност креира мозаике бола, којег склапам сваким твојим погледом, додиром, сваким твојим осмјехом... Не познајем ни боје ни облике тих дијелова.А сваки је добродошао, иако боли.
Сваки пут када си одлазила, ја сам умирао,
а сваким новим сусретом, поново сам се рађао...
Лагао сам себе, да ће све временом нестати,да ће плашт заборава прекрити нас...
Није нестајало...
Нисам заборављао...
Као вјечно осуђен на тебе,изнова си долазила и све јаче остављала траг у мени...
Наше вријеме, ван времена...
Ми, без нас...
Једна прича са тужним крајем.
Ником испричана.
Заувијек, само наша...
i pored naprezanja da pročitam, lepa pesmica, ali promeni boju slova, molim te.
Prijatno!
Вјерни сам студент Центра за образовање и усавршавање тренера (Бања Лука).
Мада, није ми у плану то радити у животу...али ко зна...
Svakoj djevojci je san da bude ovoliko voljena...
ja ovo potpuno razumem.
jedna prica, neispricana, i zauvek, samo nasha... :((
ta se recenica provukla kroz moje tekstove...