Четвртак, Децембар 06, 2007
Опроштајна пјесма
Путеви стари поново зову, из заблуда вуку ме себи,јер моји кораци, јуче, данас, сутра...иду само ка теби. Буде у мени навике старе, све заборављене давно гријехе, нуде ми живот без гриже савјести, бола и утјехе. Продајем ђаволу душу, у замјену да заборавим тебе,када немам осмјеха твог, не требам ни себе. Слагаћу очи да била си сан, само илузија мојих мисли,слагаћу руке да те грлиле нису и да ти постојала ниси. Ставићу маску и прихватити живот лажни,погазити обећања дата себи, бићу искрен са тобом, не морам са собом, никада те повриједио не бих. Можда за погледе других, компликован јесам, не поричем хаос мојих мисли у глави,али зашто да други морају знатида само са тобом онај сам прави? Ником донио добро, овакав какав јесам, давао празнину и пружао гријех, али да си само, на тренутак хтјела, ставио бих ти под ноге твоје свијет.
Скупио храброст, рекао да волим, било је тешко јер ником до тад нисам, ал' пусти вјетар да разнесе ријечи нек' сваки траг буде као руком брисан. Нека заборав прогута заједничке сате у прошлим данима, нека вријеме прегази све, ипак, остаће вјечно, мој поглед и мисли ''Волим те!''
''Никад постојали нисмо ми'', поштујем те ријечи твоје и спреман сам да одем, из твог живота нестанем, помисли и зажели, прах ћу да постанем. И опрости барбико моја мала, што од леда правио сам ватру, опрости што сам себично желио близину твоју, од реалности измишљао снове, звао оно што не може да се дозове. Ти избриши сјећања на мене ако постојала јесу, окрени главу, настави даље и настој ништа да не видиш, тренутци слабости десе се сваком, не треба да се тога стидиш.
И ако једном замолиш, дан да ме врати,знај, осим душе и срца, ништа ти не могу дати... Јер, само да си чекати знала, била храбра и желила да ме схватиш, знала би како да ме вратиш. Овако, живот иде даље, не требаш мене и то је у реду,
али ако икад сретнеш ме,
препознаћеш све у мом погледу...
"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...
Хммм...
Савршени Хесе?
Хвала на овим ријечима, мада би ми добро дошао и разлог за њих, на моје ријечи...
da, savrseni Hese...
ne znam zasto su mi te reci pale na pamet kada sam procitala tvoj post, jednostavno izletele su same ...
rekoh, da napisem ...
pozz :-)
"samo ti si cekati znala..."
Ja i u patnji vidim lepotu,ako je patnja iz uzvisenog razloga.
Na kraju,patnja i stvara ovako lepe pesme.
Terao bih te svakog dana da napises nesto novo,kada bih nao da nece boleti ovoliko.
Neka ti reci budu i tuzne...ali se nadam da svoju stvarnost bojis lepsim bojama.
Немам ја у себи ништа, да бих писао често...
Моје ријечи су само повремени трзаји душе, пресахле од размишљања и надања...
Мој бол не постоји...само је првидни одраз других боли и туга...
Ја нисам стваран...
Овакви ко ја не постоје...
Postojis ti...a to je dovoljno da se poveruje da vas jos ima.
Kako kineska poslovica kaze:
Ako nesto ne postoji,velike su sanse da nikada nece ni postati.
Ako je vec postalo,postace jos mnogo puta.
Probaj da obojis svoj svet vedrijim bojama,sebi i drugima.
ja znam da je moguce.
Себи не могу, другима не знам...
Нисмо сви рођени да доносимо срећу...
Ти си сам од себе оптимиста и живиш живот кроз ведре боје...
Рекао сам већ, да ја сликајући дан, осликавам ноћ...
Нисмо сви рођени да доносимо срећу...