Заборављени воз

 (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (10) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

Туга твојих руку

Kонцe мојих зарастајућих рана,

вучеш и изазиваш боли,

а знаш да те то тијело и душа воли,

никад ти та љубав није била страна.

Гледаш у очи и говориш лажи,

истина је заробљена у теби,

разум руши, што душа тражи,

молиш за опрост и мени и себи.

Говориш гласно само у тишини,

када нема никог, када си сама,

а звукови нестају у дубини,

мојих, на души, зарастајућих рана...

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (5) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

Н е р о ђ е н и м а

Да ли сте се икада пробудили додиром анђела?

 (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (7) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

К у к а в и ц а

 (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (4) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

Ч е ж њ а

У олујном мору моје

 (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (4) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

Потреба за нозгањем

Боже, како ли само мрзим ноћ...

Најчешће лопатом скидам наслаге патетике и јада,

са кровова своје маште...

Као Радник таме, са небенефицираним стажом, проналазим друге раднике који раде напорније...

А ја, разбацујући оном лопатом талог, наиђем на софистциране груменчић злата од којих не могу да направим прстен...
а други радници праве имагинарне раскошне дворе од много мањих груменчића...

Шта ће ми онда очи када не видим?

И шта ће ми руке када не знам?

Требам мозак –  да могу... (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (0) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)

Ч у д о

Срели смо се једном... 

Осјетили, без додира. 

Снијег нас је гријао... 

Небо нам је било штит од стварности. (Даље)

Аутор haniballektor ( Генерална ) :: Коментари (2) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)
«Претходни   1 2