Четвртак, Новембар 29, 2007
Туга твојих руку
Kонцe мојих зарастајућих рана,
вучеш и изазиваш боли,
а знаш да те то тијело и душа воли,
никад ти та љубав није била страна.
Гледаш у очи и говориш лажи,
истина је заробљена у теби,
разум руши, што душа тражи,
молиш за опрост и мени и себи.
Говориш гласно само у тишини,
када нема никог, када си сама,а звукови нестају у дубини,
мојих, на души, зарастајућих рана...
Bravo! Ovo je kao da citam jednu od svojih pesama (bas sam skromna:) Samo tako nastavi!Pesmom leci rane!
...zvukovi nestaju u dubini...
lepo.i, nažalost tačno...
Prijatno!
Drago mi je da si ovde...
Siguran sam,bice jos toga lepog da se procita.
Mnogo toga u cemu ce se mnogi prepoznati.
Veoma izrazajno i pitko.Poezija je drvo zivota...mnogi ce sto sta nauciti...patnju ne moze svako da dozivi.
Хвала...
Хвала, добри људи...